Ne sjećam se koliko miliona dinara je to bilo, ali znam da smo Franjo Andrijević i ja zaradili najviše: on je za svoju platu kupio 6.000 njemačkih maraka, a ja 5.800. Nijedan direktor ni sekretar komiteta nisu imali tolike plate – kaže Rajko Bukša (70), nekad kršni metalac, a danas penzioner i poljoprivrednik.
Poželjne mladoženje
Rado se sjeća kasnih osamdesetih, zlatnog doba diktature proletarijata.
TAS „Jelšingrad“ je u to vrijeme bio prava sila mašinogradnje, sa 2.300 zaposlenih i milionskim prihodima, a vrhunski majstori ove fabrike pravi „šmekeri“: najplaćeniji stručnjaci i najpoželjnije ženidbene prilike u gradu.
– U „Jelšingradu“ je bilo nas dvadesetak udarnih majstora, među kojima i Manojlo Milinković, Rade Joldžić, Ljubo Borojević … Bez nas se nije mogao uraditi nijedan veliki posao. Naš direktor Vjeko Golubović je govorio da smo mi za TAS bitniji i od njega i od svih inženjera zajedno. Ne mogu reći da smo bili zvijezde, ali bili smo ponosni na sebe – priča Rajko.
Mašine teške 30 tona i nekoliko miliona
Banjalučki metalci su pravili mašine teške i po 30 tona. Voz je ulazio direktno u halu, pa su te grdosije tovarene u vagone i željeznicom putovale do Belgije, a potom brodovima na sve strane svijeta.
Tržište je bilo ogromno, ali zahtjevno, a rokovi nemilosrdni. Tako je prije 26 godina stigla narudžba iz Kanade, a mašina je morala biti gotova za manje od 4 mjeseca.
– Direktor nas je okupio i pitao: “Momci, možete li to? Ako možete, a da ne ugrozite svoje zdravlje, biće vam isplaćen svaki minut prekovremenog rada. Ne pitajte kako”, reče, “to je moja briga.” I mi prihvatimo. Nismo potpisivali nikakav ugovor, tada se radilo na obraz – kaže Rajko.
Tri dana i dvije noći u hali
Radili su bukvalno danonoćno, a u svako doba im je na raspolaganju bila hrana iz fabričke menze, pojačana kolačima, čajevima, kafom, voćem. Rajko jednom tri dana i dvije noći nije izlazio iz hale!
– Dok mašina odradi fazu, ja jedem, ili odspavam, stojeći. Uspavljivala me buka mašine, a čim stane, tišina me probudi, ja se trznem i nastavim raditi – priča Rajko.
Tako su heroji socijalističkog rada zaradili plate koje su ušle u legendu, ali kad im je trebalo isplatiti zarađene milione dinara digla se uzbuna u opštini i komitetu. U Službe društvenog knjigovodstva SDK su stopirali isplatu, s obrazloženjem da „lični dohoci po zakonu ne mogu biti toliki“.
– Naš direktor je doveo sve te opštinare i rukovodioce u fabriku, pokazao im nas i naš proizvod i rekao: “Evo, ovi ljudi su napravili ovu mašinu, a vi vidite šta ćete i kako ćete”. Samo što im nije rekao: “Hajte vi napravite ovo, ako zante i možete”. I dobili smo svoje pare – veli Rajko.
Od „de luks stojadina“ do BMW-a
Za rekordnu platu je kupio novog „stojadina de luks“, ali ne čim je podigao novac, kako se godinama pričalo po gradu, nego godinu dana kasnije.
– Tog sam proljeća dosta zaradio i uštedio. Nisam imao kad trošiti! Kada su, kasnije, u autoservis na Malti stigli „stojadini“, kakvi su se u Njemačkoj prodavali za 5.700 maraka, ja uštekanu platu u šake, pa pravac na šalter. Poslije rata sam tog „stojadina“ prodao, još malo dodao, pa kupio dobar polovni BMW – priča Rajko.
Kada je fabrika u kojoj je radio 30 godina pala pod stečaj, Rajko je penzionisan i povukao se u rodno selo Piskavica. Živi u vikendici koju je sagradio od novca zarađenog u „Ješingradu“, gaji koke i svinje, peče rakiju, obrađuje zemlju.
Pošto, zahvaljujući dobrom prosjeku plata, ima 620 KM penzije, postao je jedan od najbogatijih gazda u selu. U penzionerskim danima je znao pješice otići do 36 kilometara udaljene Kozare.
I njegov „Borverk“, mašina na kojoj je zaradio penziju, dočekala je živa i zdrava propast „Jelšingrada“.
Rajko kao Tito
Mada je na mašini na kojoj je 30 godina radio u „Jelšingradu“ morao da zna i posao metaloglodača i tokara i frezača, Rajko Bukša je po struci VKV mašinbravar.
– Ja sam vam kao Tito. Bravar sam, a znam svašta raditi. Volim pogledati zgodnu ženu, a i noga me, evo, pred kraj života nešto boli – šali se Rajko.
Dvije svadbe sa jednom ženom
Rajko se dva puta ženio sa istom suprugom i oba puta pravio svadbu, ali se na kraju od nje i po drugi put – razveo.
– Na oba vjenčanja imali smo istu matičarku, koja nije mogla doći sebi od čuda. Prvi put smo se uzeli kad smo bili jako mladi, u Piskavici, a svatovi su nam dolazili konjima. Druga svadba je bila gala, u motelu „Internacional“. Iz prvog braka imamo dvije, a iz drugog jednu kćerku – priča Rajko i dodaje da se supruga i on „nikad nisu svađali“.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu