Ukratko ovako opisuju stanje univerzitetski profesori.
U Srpskoj se danas za upis na fakultete odlučuje sve manje srednjoškolaca. Da stvar bude gora, taj broj je iz godine u godinu u konstantnom padu. Upućeni u ovu temu za Srpskainfo kažu da je prijeko potrebno napraviti renesansu obrazovanja, jer je samo tako moguće doći do boljih ili bar primjerenijih efekata onoga što se naziva obrazovanje.
Slično mišljenje dijeli i sociolog i profesor Ivan Šijaković.
– Negdje početkom 2001. ili 2002. godine sjećam se prijemnog ispita na Ekonomiji. Predavao sam sociologiju, a upis bi trajao tokom čitavog dana. Prijavi se 700 ljudi, a prima se svega 350. Ista situacija je bila i sa Pravnim fakultetom u to vrijeme – rekao je Šijaković.
Privatni fakulteti
Nije prošlo puno godina, a došli smo do situacije da fakulteti ne mogu u prvom roku ni da upišu dovoljno studenata, ističe ovaj ugledni profesor.
– Banjaluka se između 2000. i 2010. godine zaista stabilizovala kao jedna akademska sredina. Nažalost, poslije su se okolnosti promijenile. Došlo je do političkih trvenja, a onda je otvorena i masa privatnih fakulteta. To je bilo na bazi korupcije i ko zna čega sve, bez nekog velikog kvaliteta, pa je tako razbijen akademski duh – objasnio je Šijaković.
Kasnije se na univerzitete, kako dodaje, ubacila politika pa je bilo važno da rektori, prorektori i dekani podržavaju vodeće partije, a manje da su kvalitetni u nauci.
Šijaković ističe da bi bilo dobro napraviti jedno istraživanje sa studentima, ali i srednjoškolcima završnih odjeljenja, i postaviti im direktna pitanja zašto ne upisuju fakultete u BiH.
– Onda bi bili sigurni da možemo donositi neke zaključke, a ovako možemo samo da pretpostavljamo. Ali, činjenica je da su programi nedovoljno privlačni – rekao je Šijaković.
Program
Prema njegovim riječima, kada se radi reforma onda se nekada u studijskim programima u BiH, a posebno u RS, pobjegne od suštine.
– Suviše se ide na neku modernizaciju i onda se izgubi kontinuitet i to studenti često primijete – rekao je Šijaković i dodao da je program zasigurno jedan od razloga zašto mladi ne upisuju fakultete.
Drugi razlog je taj, kako objašnjava, što BiH i Srpska veoma slabo i sporo napreduju, kako u ekonomskom, tako i u socijalnom smislu, ali i smislu životnog standarda.
– Mladi žele unaprijed da se okušaju u nekoj drugoj sredini i žele malo da pobjegnu, jer svaki dan slušaju o nekakvim političkim borbama, nestabilnostima i opasnostima koje prijete, a to ih sve plaši – rekao je Šijaković i dodaje kako je sve manje ljudi, a broj fakulteta raste.
Poručuje kako dosta naše omladine odlazi na studije u Sloveniju, jer tamo imaju neke pogodnosti.
Nepohodna “svježa krv”
Prof. dr Marko Đogo, koji je i dekan Ekonomskog fakulteta u Istočnom Sarajevu, kaže da, bez obzira koliko smo mali, na prestižnim univerzitetima u inostranstvu ima dosta naših studenata koji su se pokazali kao veoma uspješni.
– Nama je zaista nepohodna svježa krv” na visokoškolskim institucijama i to da budu upravo oni ljudi koji to svojim kvalifikacijama i zaslužuju. To bi nas možda približilo tim fakultetima, na koje naši studenti odlaze u inostranstvo – rekao je Đogo.
Druga stvar zbog koje imamo sve manje studenata u Srpskoj je, kako kaže, demografska politika.
– Činjenica je da iz Srpske uopšteno odlazi veliki broj ljudi, i to ne samo na fakultete. Neće biti lako da se preokrenu ti demografski trendovi, ali kada bi svi uradili najbolje od sebe, možda bi nešto i napravili – rekao je Đogo.
Istakao je da i susjedne zemlje imaju isti problem, samo je BiH u tome šampion.
– To je priča koja je mnogo komplikovana, ali svakako moramo modernizovati nastavne planove i programe – rekao je Đogo.
S druge strane, kako kaže, postoji trend da sve manje djece generalno studira. Objasnio je da je i to racionalna odluka, jer su ta djeca već vidjela da završetak studija ne garantuje uspjeh u životu i oni se orijentišu.
– U zadnjih nekoliko godina postoji dramatičan porast plata i tražnje za nekim profilima koji traže srednju stručnu spremu, pa ako ste poprilično sigurni da ćete zaraditi platu od 2.000 ili 3.000 maraka sa srednjom školom, onda je racionalna odluka da nećete trošiti 4 godine života na studije – zaključio je Đogo.
Srednjovjekovno obrazovanje
Profesor Miodrag Živanović, filozof koji u svojim knjigama i izlaganju nudi drugačiji osvrt na stvarnost iako već nekoliko godina u penziji, i dalje piše i prati aktuelna dešavanja.
– Ono što se naziva obrazovanje, posebno visoko obrazovanje, nešto je što je decenijama veliki problem, jer nije postavljeno kako bi trebalo da bude. Naše obrazovanje u BiH, ali i uopšte na Balkanu, ima kontra ulogu – rekao je Živanović.
Tome svjedoči, kako kaže, i činjenica da je nedavno jedan institut u Beogradu postavio pitanje treba li nam uopšte obrazovanje u vrijeme informatičke civilizacije i vještačke inteligencije.
– Obrazovanje je u odnosu na potrebe mladih ljudi ono što je „demode“ i pravi kontraefekte. Zbog svega toga trebalo bi napraviti renesansu obrazovanja. Ljudi nam odlaze baš zato što imamo srednjovjekovno obrazovanje, koje nije interesantno mladim ljudima – zaključio je Živanović.
Dodao je da su profesori i nastavnici i sami nažalost postali taoci takvog deformisanog obrazovanja.
Reforma obrazovanja
Profesorka Svetlana Cenić za Srpskainfo kaže da je od aktuelne vlasti slušala sve i svašta, ali samo nije čula gdje su mladi ljudi i ko će izdržavati sve pritiske i ostati u Srpskoj.
– Reforma obrazovanja je trebala davno da se uradi. Kada je bila ona nakaradna reformska agenda i kada su govorili o obrazovanju onda su rekli neka to sačeka nekoliko godina, da nije sada vrijeme. „Njima“ za obrazovanje nikada nije vrijeme, jer što si zatupljeni, neobrazovaniji i gluplji, lakši si za manipulaciju – rekla je Cenićeva.
Dodala je da je osim reforme obrazovanja potrebno napraviti i reformu tržišta rada, te da je prijeko potrebno da se zaštiti proizvodnja, ali i poljoprivreda. Cenićeva je došla do podataka koliko Srba živi u Americi, Australiji i Njemačkoj.
– Samo u Njemačkoj živi 600.000 Srba i o čemu mi onda pričamo. Sve će manje biti mladih, ali i generalno ljudi u Srpskoj, jer se ljudi osjećaju nesigurno. Kada nema para, niko nije siguran. Para znamo da nema, a još malo neće biti nikoga, ni ljudi – zaključila je ona.