Kada je imao osam mjeseci Stevanova majka Milena Kalinović je primijetila da on nije stabilan kao većina beba u tom uzrastu, poslije svih analiza dobili su dijagnozu cerebralna paraliza.
Mama Milena ima jednu želju a to je da njen sin stane na noge, a nadu da će se to dogoditi dao joj je jedan doktor.
– Ja nisam znala da je on izgubio kiseonik na porođaju i da će zbog toga imati neki problem, niko nam ništa nije rekao. Ja se u medicinu ne razumijem i kada sam pitala doktorku, ona mi kaže: “Izgubio je kiseonik na porođaju i zato on ne može tako da sedi” – kaže Milena na početku razgovora sa voditeljkom emisije “Srce za decu” Katarinom Manojlović.
Stevan živi u mjestu blizu Boljevca, a poslije ovog saznanja ubrzo su otišli u Beograd na detaljne analize. Dok nisu završeni svi pregledi ljekara nisu dobili dijagnozu.
– Bili smo tamo na svim ispitivanjima, kod logopeda, psihologa, neurologa, fizijatri… Ja nisam imala pojma da tako nešto postoji. I onda, kad smo obišli sve to, kad su nas poslali kod terapeuta, jedna žena, takoreći dijete, jer ja nisam bila baš mlada, ona mi je rekla kako da radim s njim vježbe. Ona mi je rekla da treba da savladam te vježbe, ali i da ću teško ja to sama. Poslali su nas u Sokobanjsku – kaže ova hrabra majka pred kamerama Blic televizije.
Dijagnozu je Stevan dobio 2011. godine, poslije svih urađenih nalaza i mišljenja svih ljekara.
– To je bila ruta, kako da vam objasnim, od jednog do drugog doktora, svako daje svoje mišljenje. To je bilo do 2011. tada je on dobio dijagnozu u Sokobanjskoj. Bili smo na odjeljenju, on je bio mali, 15 meseci ja sam ga još dojila, plakao je, a oni su ga okretali, vrtjeli, radili su vježbe. Nije to bilo ne znam šta, ali kada čovjek ne zna, a niko ti ništa ne objašanjava… Radili smo tamo i EG glave – priča Milena.
Tokom boravka na klinici Stevan je dobio i prvi epi napad.
– Imao je epi napade. Dobio je prvi epi napad tamo u Beogradu na odeljenju pod temperaturom. Poslednji epi napad je imao ovde kod kuće, isto tako pod temperaturom. Došli smo za vikend kući i dobio je jak, veliki epi napad koji je trajao oprilike 20 minuta – pola sata. On se samo ukočio i prevrnuo oči na gore i nije mogo ništa da priča. Bila mu je ukočena vilica i samo se trzao – objašnjava Milena.
Stevanova mama je bila potpuno zbunjena kada je čula za dijagnozu, našla je knjige i iz njih učila sve o bolesti koju njen sin ima.
– Poslije sam od majke do majke čula, konsultovale smo se, sve smo posle polako, kada sam vidjela i drugu djecu i kako je sve to, da ima i gorih slučajeva kada dijete samo gleda u tebe, a ne pregovara ni riječ… Sreća je moja što on priča – kaže iskreno Stevanova mama.
Stevan voli da provodi vrijeme sa tatom i to najviše u garaži gde učestvuje, dodaje ključ, šrafciger, kaže njegova majka.
Osim da bude sa ocem u garaži Stevan voli i da gleda telefon, a na pitanje šta najčešće gleda na telefonu odgovara sa osmijehom:
– Neke gluposti.
Stevanova majka ima samo jednu jedinu želju, a to je da njen sin prohoda.
– Kad sam pitala da li će on da prohoda, rekli su da oni na to ne mogu da daju odgovor. Kad sam vodila dijete u Doktora Subotića u Beograd na dječiju hirurgiju, to je bilo 2012. godine, tada smo uradili prvu magnetnu, i kad smo otišli na tu magnetnu rezonancu, taj doktor je rekao da će prohodati, ali nije mi rekao kada. Rekao mi je samo da radimo vježbe i vježbe… – kaže Stevanova majka Milena.
Stevan ima i dvije starije sestre, a sa djecom od najstarije se i lijepo slaže, kaže njegova sestra Ana Grujić.
– Imam utisak da me sluša više nego i mamu i tatu ali smo rijetko zajedno. Kad god mogu, dođem, obiđem ga, bude malo kod mene kad bude nekih problema tu ili kada mami nije dobro. U posljednje vrijeme sve je to teže i teže oni su ljudi u godinama, kasno su ga dobili. Volimo se, družimo se, slušamo se – kaže Ana.
Razlika između Stevana i Ane je velika, a ona ga kako kaže nikada nije razdvajala od svoje djece.
– Ja sam takva, volim djecu, vezana sam i za njega, isto kao i za svoju djecu. Ja sam ‘88. godište, a on je 2009., ja sam već imala imala svoje prvo dijete kada se Stevan rodio – kaže Ana kojoj veoma teško pada bolest brata jer, kako kaže, ne može mnogo toga da uradi.
– Teško je što ne mogu mnogo toga da uradim. Mogu da mu pomognem, da ga pričuvam, ali ovako, kada gledate dok on sjedi, a druga djeca se igraju ili šta god već rade, nije lako uopšte zato što bi i on i da se poigra i da bude sa njima tu, a ne može – kaže Ana.
Stevanova želja je bila da dobije tablet, ekipa emisije “Srce za decu” mu je tu želju i ispunila i dobila od njega širok osmijeh, ali i pjesmu.
Za razliku od Stevana njegova mama ima drugu želju, jednu, jedinu, a to je da njen sin prohoda.
– Moja želja je da on prohoda. Ništa ne bih tražila više u život. Meni je to jedina želja. Rekla sam, makar poslije da me nema više, samo da ga vidim da hoda. Ništa drugo mi ne treba. I ne treba mi ništa drugo, vjerujte mi. Samo hoću da ga vidim da hoda – kaže Milena.
Ukoliko ste u mogućnosti pomozite Stevanu slanjem SMS poruke 74 na 2407.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu