Poskok često ne gradi velike spletove. Uglavnom se pari jedna ženka sa jednim mužjakom ili sa najviše dva mužjaka, a rjeđe više.
Ako naiđete na njih, nemojte da ih ubijate, već mirno produžite dalje. Poskoka ljudi ne interesuju i nikada neće napasti sam. Mužjaci ne čuvaju svoje ženke. Nemojte se bojati da će se prenamnožiti. Poskok je naša vrsta koja je nastala na Balkanu i naseljava ga 4,5 miliona godina.
Imajte u vidu da od rođenih beba preživljava samo jedna i da 50 odsto ženki poskoka ugine poslije porođaja.
Ukoliko vam se, pak, čini da je zmija otrovnica mnogo u ovom periodu, to je zato što se sada odvija njihovo razmnožavanje.
Takođe, faktori životne sredine aktiviraju i dijelove mozga koji stimulišu sintezu gonadotropnih hormona koji dalje stimulišu gonade – testise kod mužjaka i jajnici kod ženki. Dalje, dolazi do sinteze polnih hormona – progesterona, estrogena i testosterona. Progesteron je ključni hormon za razvijanje embriona. Estrogen je ključan za vitelogenezu, rast kanala jajnika, razvoj sekundarnih polnih karakteristika kod ženki i reproduktivno ponašanje. Testosteron reguliše razvoj sekundarnih polnih karakteristika kod mužjaka.
Sve ovo na kraju dovodi do parenja. Poskok nije socijalna životinja. U većem broju ga možete vidjeti samo u periodu parenja i pritom ne formira velike spletove. Mužjaci nekada učestvuju u borbama za ženku – podižu prednji dio tijela i guraju se pokušavajući da obore protivnika na tlo. Najčešće krupniji mužjak pobjedi. Poslije parenja, mužjak i ženka se razilaze.
Kao i sve naše vrste, poskok ima značajnu ulogu u kruženju materije i proticanju energije u prirodi. Ova zmija kontroliše populacije miševa i pacova, pa samim tim i sprečava širenje zaraznih bolesti. Zato je velika greška ubijati ga. Pored toga, poskok je prema nacionalnom zakonu zaštićena vrsta. Uprkos tome, on je ugrožen jer često biva ubijen zbog predrasuda i straha. Takođe, poskoci su u prošlosti mnogo izlovljavani zbog upotrebe otrova pri čemu jedinke nisu vraćane u divljinu, već su umirale zbog neadekvatne brige.
Za sada, nažalost, za teritoriju Srbije ne postoje objedinjeni podaci o ujedima otrovnih zmija, njihovom tretiranju u zdravstvenim ustanovama i eventualnim posljedicama koje ti ujedi imaju na lјude. U nekim od zemalјa u okruženju postoji uređenija evidencija – ali u tim državama i zmije su brojnije, te su i susreti lјudi sa njima češći nego u Srbiji.
Veoma često se broj i efekti ujeda otrovnih zmija preuveličavaju, ne samo u našoj zemlјi. Međutim, sve se češće ističe da, čak i u predelima sa neuporedivo većim brojem otrovnih vrsta zmija (npr. Australija) tokom godine više lјudi strada od uboda medonosnih pčela nego od ujeda ovih otrovnih gmizavaca.
Kao i u drugim regionima pod uticajem umjerene klime, većina zmija u Srbiji, uklјučujući i otrovnice, može se sresti od ranog proleća do pozne jeseni. Ujed otrovnica poznaje se po dve ubodne ranice na odstojanju od 6 do 10 mm, koliki je razmak otrovnih zuba naših vrsta. Otrovne zmije ponekad nanesu i tzv. suvi ujed, pri kojem ne ubrizgaju otrov (tragovi zuba mogu postojati, ali su suvi). Takav ujed služi samo da zastraši napadača.
Ujed pri kojem zmija ubrizga otrov u ranu praćen je, najčešće, bolom i otokom.
Znaci trovanja zavise od opšteg zdravstvenog stanja ujedene osobe i od dela tela na kojem je ujed: izraženiji su ako je ujedena starija osoba ili dete, te ako je ujed lociran na glavi ili vratu. Od simptoma se javlјaju: znojenje, opšta slabost, ubrzano disanje, dijareja, povraćanje i gubitak svesti.
Tragovi ujeda obično krvare, brzo se javlјa oteklina, utrnulost i crvenilo. U nekim slučajevima mogući su i masovni otoci.
Od prve pomoći treba primijeniti samo istiskivanje mesta ujeda do pojave sukrvice: rana se nikako ne smije isisavati.
Postoji velika šansa da u usnoj duplji postoji mikro-ranica preko koje otrov može da uđe u krvotok. Jedino što se još može uraditi odmah poslije ujeda jeste spajanje ranica ujeda finim rezom (skalpelom ili nožem), čime se povećava površina za istiskivanje otrova.
Otrov koji se zadržao na površini kože treba jednostavno obrisati suvim ubrusom (otrov ne može da prodre kroz neoštećenu kožu). Ujedeno mjesto po mogućnosti tretirati hladnim oblogama.
Ujedenome treba dati što više tečnosti, odnosno vode. Uzimanje alkohola, kafe, čaja, energetskih pića ili bilo kojih lijekova nije dozvolјeno: većina tih supstanci dovodi do širenja krvnih sudova i povećavanja propustlјivosti njihovih zidova (jednom rečju, pospešuje se cirkulacija krvi), čime se olakšava prodiranje otrova dalјe od mjesta ujeda.
Izuzetno je važno i da se ujedena osoba umiri: panika i nagli pokreti ili trčanje, između ostalog, ubrzavaju cirkulisanje krvi (i limfe) kroz organizam i samim time samo doprinose širenju toksina kroz organizam.
Važno je imobilisati ujedeni ekstremitet. U nekim slučajevima (kada ste znatno udalјeni od naselјenog mesta) može se primeniti i podvezivanje ako je osoba ujedena za ekstremitet (ruku ili nogu). Podvezivanje se vrši uz oprez, jer se u slučaju neadekvatne podveske ili dužeg zaustavlјanja krvotoka može naneti šteta veća od one koju bi prouzrokovao sam otrov.
Kao podvesku ne treba koristiti pertle, užad i sl., nego trakaste komade tkanine (npr. zavoj): cilj podvezivanja nije potpuno prekidanje cirkulacije iznad ujedenog mesta, nego njeno usporavanje, relativno ravnomerno raspoređenim pritiskom na većoj površini. Podvesku povremeno treba otpuštati, pa nanovo umereno pritezati. Posle ukazane prve pomoći ujedenu osobu treba transportovati do najbliže zdravstvene ustanove, gde će biti na odgovarajući način pregledana i zbrinuta.
Serum protiv zmijskog otrova sme da da samo osoba ovlašćena za to (lekar). Samoinicijativno i davanje seruma van zdravstvene ustanove nije preporučlјivo: moguća je pojava anafilaktičkog šoka, usled kojeg može doći do smrtnog ishoda, i to u roku od nekoliko minuta.
Mora se imati na umu da klinička slika i opšte stanje ujedene osobe izgledaju veoma loše, ali je prognoza posle ukazane prve pomoći pozitivna. Smrtni ishodi su, u slučaju ujeda naših otrovnica, izuzetno retki. Kako je napred navedeno, na otrov su osetljiviji deca i stariji, kao i alergične, hronično obolele ili osobe slabijeg imuniteta. Zdrav odrastao čovek se od ujeda uglavnom potpuno oporavi i najčešće ne oseća nikakve posledice.
Kako lekarska pomoć nije uvek dostupna, preventivne mere su, ipak, najbitnije kada je u pitanju rizik od ujeda otrovnih zmija. Pre polaska na nepoznat teren treba se informisati o potencijalnim opasnostima – ne samo o npr. konfiguraciji terena, postojanju izvorâ i sl., nego i o živom svetu sa kojim su susreti u divlјini neizbežni. Zbog toga u principu pri kretanju kroz prirodu treba nositi čvrstu obuću i što čvršće, duge pantalone, i strogo voditi računa o tome gde se spuštaju ruke (npr. pri branju bilјaka ili veranju uz stene) i gde se staje ili seda, pošto su noge i ruke najčešća mesta ujeda. Komentari i izgovori poput: „Neću valјda u sred leta da nosim duge pantalone i duboke cipele?!“ ne spadaju u domen racionalnog razmišlјanja i ponašanja.
U Srbiji su prisutne tri vrste otrovnica, iz porodice Viperidae-a:
Poskok (Vipera ammodytes) je vrsta koja se može sresti na gotovo svim mestima do 1.500 mnv južno od Save i Dunava. Poskok je naša najveća otrovnica. Preferira osunčana staništa, kao što su kamenjari, otvorene osunčane šume, žbunje i slično. Često se nalazi u neposrednoj blizini naseljâ. Ova vrsta je u Srbiji zaštićena.
Šarka (Vipera berus) je zmija sa prilično fragmentisanim (rascepkanim) arealom u Srbiji. Iako se obično povezuje sa visokoplaninskim staništima, ove vrste ima i u nizijama. U Vojvodini se može sresti na nekoliko lokaliteta, kao što su Fruška gora, Vršački breg, Obedska bara i Zasavica. Na ovim mestima u Vojvodini populacije su prilično male, tako da je mala verovatnoća da se sretnete sa ovom vrstom zmije. Južno od Save i Dunava sa šarkom se možete sresti na nekoliko planina, kao što su Kopaonik, Stara planina, Šar planina. Šarka je u Srbiji strogo zaštićena vrsta.
Šarka, Foto: Wikimedia/Benny Trapp
Šargan (Vipera ursinii) je naša najmanja otrovnica, ujedno i najbezazlenija. U Srbiji ima veoma ograničen areal i može se sresti samo na Šar planini i Prokletijama. Šargan je takođe strogo zaštićena vrsta. Prema Crvenoj listi Međunarodne unije za zaštitu prirode, ova vrsta je ranjiva.
Planinski šargan, Foto: Wikimedia/Holger Krisp
Sve vrste zmija u Srbiji su zaštićene zakonom i ne smeju se ubijati.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu