Prepuna sala Narodnog pozorišta Republike Srpske gromoglasnim aplauzima nagradila je glumce Branislava Lečića, Anicu Dobru, Slavka Štimca, Joakima Tasića, Jelenu Stpljanin i Branka Vidakovića.
Izvanredan tekst o vanvremenskoj i prepoznatljivoj temi očuvanja porodice, sjajne glumačke kreacije, interesantna rediteljska rješenja učinili su da predstava od dva časa sve vrijeme drži pažnju publike i izaziva od njih najiskrenije reakcije.
Ova predstava 1980. godine premijerno je izvedena u Ateljeu 212, a u njoj su igrali doajeni srpskog glumišta Danilo Bata Stojković, Mira Banjac, Ružica Sokić, Zoran Radmilović…
Glumcima koji su u podjeli režisera Gorčina Stojanovića to je bio poseban izazov, ali sa druge strane i odgovornost.
Svako vrijeme ima svoje zadatke i razloge zašto bi se neka predstava radila. Pošto smo mi svi ovdje profesionalci to nije postojalo. Nekakva vremenska distanca od igranja prve predstave “Korešpodencija” u Ateljeu 212 bila je dovoljno duga da smo mogli da pomislimo da imamo nešto novo da kažemo i da na drugačiji način ispričamo ovu predstavu. Bez obzira na sve ovo, ja sam ipak nazvala Miru Banjac za svaki slučaj da tražim od nje blagoslav. Ona, onako velika kakva jeste, ne samo da je ishvalila projekat što se ponovo radi, pohvalila podjelu, nego nam je bila na premijeri, gledala je još pokoju predstavu. Kad je neko toliko dobronamjeran i toliko zlatan onda to ne pada teško-kaže Anica Dobra.
Branislav Lečić nadovezao se na tu priču ističući da bi volio da je Bata Stojković živ, jer je kaže siguran da bi mu se dopalo ovo što su uradili svi zajedno i da bi mu bilo drago i zbog Pekića i teme što se ponovo izvode.
Govoreći o tekstu Lečić je naveo da je Pekić kao pisac jako interesantan i ta jezička struktura, koja je na neki način pomalo arhaična, i korešpodencija, tj. pismeno sporazumijevanje između ljudi, u ovom slučaju između djede Lupusa koji živi u Beču i aktivno komunicira sa članovima familije i zbog firme i zbog porodičnih odnosa.
Kad se desi taj slučaj kad firma i porodica bivaju dovedeni u pitanje zbog pojavljivanja Julijane i Simeonovog zaljubljivanja u dotičnu, tu nastaje lom.
– Sada kada bi čovjek rekao ta komunikacija pismima, to više nije oblik komuniciranja, sada su društvene mreže. Možda je baš zato to jedna fina vrijednost, jer je Pekić kroz tu formu korespodencije uspevao što je i samo čitanje dokazalo, a i naše izvođenje, vidimo i po reakcijama publike da smo mi dokučili nešto iza, neku ljudsku prirodu, neku brigu, neki način komunikacije koji ispoljava i emociju i ljudsku dušu. Mislim da je to dobro smješteno u neku naizgled dominantno statičnu formu, kao neka vrsta fotografija, jer, u stvari, korespondencija je preko publike. Ja samo dva puta imam scenu gde gledam u partnera pored sebe. Sve vrijeme gledam u publiku. To je vrlo naporno i odgovornost je velika, jer se koncentracija mora držati sve vrijeme. Znam da smo svi u krupnom planu i da se vidimo i dopunjavaju se doživljaji publike šta koji lik radi preko svakog od nas i onda se sklapa priča.To je vrlo zanimljivo rešenje reditelja, zato što taj mozaik sklapa jednu sliku i daje utisak. Po onome što smo do sada vidjeli, a igramo mnogo ovu predstavu, doprlo je do publike i meni je to veoma drago – kaže Lečić.
Slavko Štimac je naglasio da je uloga koja mu je pripala prije njega bila uloga Zorana Radmilovića, koji je njegov omiljeni glumac, i da mu je to jako drago. Govoreći o svom liku i zaljubljivanju u cirkusku plesačicu, Joakim Tasić, kaže da se ta zaljubljenost isplati, to i Pekić pominje kako njegov lik kasnije kaže kada se uzme sa Tomanijom, što je završetak dramskog djela predstave.
– Simeon kaže da nije toliko volio Julijanu kao što je volio ne bi volio tako bolje i tako iskrenije Tomaniju. On je prenio tu ljubav. Meni je drugar poslije predstave rekao: „Pa, brate, ovo su SMS poruke, samo malo duže. Mi smo u tim dopisivanjima, ljudima je predstava aktuelna, tako da ova predstava korespondira na razne načine. Mislim da je zaljubljenost na cijeni i da se isplati- zaključio je Tasić.
Direktor Sterijinog pozorja Miki Radonjić rekao je da je riječ o fenomenalnom tekstu, briljantnoj dramatizaciji Mihizovoj i da je šteta što ova predstava nije bila na Sterijinom pozorju.
Pretposljednje veče Drugog festivala monodrame mladog glumca obilježila je mlada glumica Marija Đajić svojim komadom “Na dan svođenja računa”, kojim je publiku provela kroz čudesan svijet iskrene, ali zabranjene ljubavi pjesnikâ Radeta Drainca i Jelisavete (Lize) Bagrjane.
– Kada sam se prvi put susrela sa Drainčevom poezijom, dogodila se ljubav na prvo čitanje. Dugo sam maštala o tome da njegovu poeziju postavim na scenu i, eto, na master studijama sam imala mogućnost da se bavim autorskim radom i konačno ostvarila tu želju. Drainac Rade je čudesan lik. Beskonačno kontradiktoran, hrabar i lud. Jelisaveta Bagrjana je najmoćnija žena u istoriji bugarske književnosti. Njihova ljubav je istovremeno platonski čista i hirovito strastvena- rekla je Marija i dodala da je ova tematika nama i danas bliska
– I mi se danas često susrećemo sa tom tematikom u svakodnevnom životu. Kod nas je i dalje strašno kada ljudi različitih religijskih i nacionalnih pripadnosti žele biti zajedno. Porodice žele da ih se odreknu, negdje pobijedi ljubav, a negdje primitivizam. Ja sam uvijek za ljubav bez obzira na sve prepreke-kaže mlada glumica.
Teatar fest se nastavlja večeras od 18.30 časova kada je zakazano izvođenje Monodrame “Nastasja Filipova” po romanu “Idiot” F. M. Dostojevskog u izvođenju mlade glumice Anđelija Rondović.
Od 20 časova biće odigrana predstava “Sve se nekako preživi osim smrti” Narodnog pozorišta iz Sarajeva autorke Ljubice Ostojić u režiji Dine Mustafić, koja će zatvoriti takmičarski dio 21. Teatar festa “Petar Kočić”.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu