Italija je zemlja vina i tjestenina. Na ovu listu mogu da se dodaju i mnogi drugi kulinarski specijaliteti, kao što su pica koja se topi u ustima, njoke, delikatni morski plodovi, obilni deserti i, naravno, aromatična, svježe skuvana kafa.
Italijani sebi ne uskraćuju zadovoljstvo u hrani. Ovo se ne odnosi samo na odsustvo uzdržavanja od visokokaloričnih poslastica, već i na način ishrane koja je istinsko zadovoljstvo. Uprkos tome što jedu visokokalorične obroke bogate ugljenim hidratima, nemaju problema sa viškom kilograma. Za ovo postoji nekoliko objašnjenja.
Italijani su nacija koja dokazuje da uprkos jedenju paste, pice, vina, kaloričnih deserta i kasnih, obilnih večera, možete da budete vitki, zdravi i zadovoljni svojim životom. Besprijekorna figura Italijana proizilazi iz primijene specifičnih pravila i navika. Stanovnici Italije svakodnevno prate određeni obrazac.
Dan počinju jednostavnim doručkom i kafom, obično slatkom. Na primer, za doručak Italijani jedu brioš, koji je kod nas poznat kao slatki francuski hljeb, sa puterom i jajima ili sa voćem i džemom, a piju kapućino kupljen u obližnjem baru. Na Siciliji stanovnici jedu granitu, odnosno ledeni desert koji začine kafom, pistaćima ili bademima za doručak. Dakle, to nije lagana ili niskokalorična hrana. Ono što je važno u ovom slučaju je porcija, koja je mala. Italijani se ne prejedaju na početku dana. To je zato što se večera još uvijek vari do podneva, koja se u Italiji sastoji od-do četiri namirnice.
Večera se, pak, jede kasno uveče u Italiji. Obroci su takođe praćeni vinom i dugim razgovorima. Niko nije u žurbi ili pod stresom. Situacija je stoga potpuno drugačija nego u drugim zapadnim zemljama, gdje se obroci jedu na brzinu, obroci za doručak se jedu do kraja, a večere su ponekad male ili potpuno izostavljene.
Italijani poštuju fiksno vrijeme obrokaVrijeme obroka je sveto u Italiji. Ručak se obično jede u 14 časova, a večera ne prije 20 časova. To nije zbog njihove samodiscipline, već zbog kulturološkog tabua. Italijani ne jedu van ovih sati, čak i ako osećaju glad. Ovo se dešava, između ostalog, jer u Italiji ljudi vole da se sastaju da jedu zajedno i da provode vrijeme uz dobru hranu i razgovor.
Italijanska pica se značajno razlikuje od one pripremljene u Srbiji. Na njoj se nalazi nekoliko sastojaka (3-4 proizvoda), a tijesto je delikatne i tanke strukture. Na njemu nećete naći tonu sira, ali poslastica se bukvalno topi u ustima. Tjestenina, pak, nije prelivena sosom. Na tanjiru ima puno paste i malo sosa. Štaviše, važan je i način pripreme. Testenina se kuva samo u vodi sa solju, bez maslinovog ulja – pasta treba da bude al dente, odnosno, kako samo ime kaže, blago tvrda i elastična.
Italijani u jelima odvajaju i proizvode od proteina i brašna, tako da ne moraju da se nose sa problemima varenja i neprijatnim osećajem sitosti. Na primjer, za prvo jelo naručuju tjesteninu, a za drugo biraju jela sa mesom u glavnoj ulozi. Zanimljivo je da Italijani piju vodu samo između obroka. Izbjegavaju kupovinu gaziranih, zaslađenih pića, voćnih sokova ili mlečnih šejkova. Uz obroke biraju vino ili pivo.
Da sumiramo, figura Italijana je rezultat poštovanja kulturnih navika, a ne grickanja između obroka i praćenja vremena obroka. Pored toga, nedostatak žurbe i nizak nivo stresa, koji su rezultat italijanske filozofije sporog života, doprinose tome da se ne goje.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu