Ovako svoju ispovijest, koja liči na one iz holivudskih filmova, započinje Zoran Popović (62), rođeni Čačanin, koji je odrastao i živio u Beogradu. Potiče iz veoma ugledne čačanske porodice, od oca Vladislava Popovića, zvanog Vapa, čuvenog profesora i nekadašnjeg direktora čačanske Gimnazije i direktora “Čačanskog glasa”, i majke dr Marije, specijaliste za kožna oboljenja. Poslije djetinjstva provedenog u Čačku i završena dva razreda Gimnazije, Zoran se obreo u srpskoj prestonici, gdje je diplomirao na Ekonomskom fakultetu.
– Tada sam se prvi put oženio i zaposlio se u Vojsci Srbije uz pomoć tadašnjeg tasta, koji je bio general u VS. Poslije nekoliko godina sam se razveo, a supruzi i kćerci sam ostavio stan. Zaljubio sam se u 20 godina mlađu ženu, sa njom se vjenčao i dobio sina. Bile su to lijepe godine… Radio sam privatne poslove vezane za proizvodnju sokova i piva sa poznatim beogradskim biznismenom. Imao sam mnogo para… U posao sam uveo i prijatelja iz Čačka, koji me je na kraju upropastio. Radio je meni iza leđa, pa sam izgubio povjerenje poslovnih partnera – rekao je on.Nakon što je njegov pokojni otac prodao pozamašnu imovinu u Čačku, kupio je stan u Birčaninovoj ulici u Beogradu, a kasnije je počeo da gradi kuću na Senjaku. U izgrađenom objektu, koji nije mogao da legalizuje, imao je stan od 250 kvadrata, kafe-bar, dva noćna kluba. Živio je, kako voli da kaže, u svili i kadifi.
– Sve su mi to porušili. Ostao sam bez ičega, a i žena me ostavila. I njoj sam dao stan. Vodio sam raskošan život, volio da popijem, da se provedem…, imao veliki krug prijatelja. Sada sam ostao potpuno sam.., svi okreću glavu od mene. Možda sam loš čovjek, ko zna… Vratio sam se u Čačak 2014. godine, jer sam tada doživio i prvi moždani udar. Živio sam doskoro sa majkom na Kablaru. Prije nego što je preminula, prodala je svu imovinu, i živjeli smo u iznajmljenom stanu. Kada je ona umrla, nisam imao gdje. Tokom korone sam dobio i drugi moždani udar. Od tada sam beskućnik. Živio sam na autobuskoj stanici u Čačku, u dva navrata po šest mjeseci – kazao je Zoran.Pola godine je proveo i u manastiru Stjenik, nedaleko od Čačka. Tu je vodio brigu o životinjama, ostavio alkohol i cigarete.
– Uuuu, kakve su moje svinje bile, vodio sam računa o njima, hranio ih… I jagnjad su bila dobro podgojena… Zavolio sam taj posao. Nisam mogao duže da ostanem, pa sam se vratio u Čačak. Počeo sam da primam socijalnu pomoć od oko 9.000, a hranim se u narodnoj kuhinji. Tražim posao, ali niko neće mene u ovim godinama da primi. A, mogao bih sve da radim, ničega se ne stidim i nije mi teško, sem građevine, jer su me pomalo izdale noge, pa nisam siguran da li bih mogao na visinama da budem. Naučio sam i da orezujem voće, pa sada ponekad idem u nadnicu kada me neko pozove. Kada bi, barem, neko mogao da mi pronađe neki sobičak, da samo imam stalni krov nad glavom… – zamišljeno je govorio Zoran, prenose Novosti.
“A, svojima nisam potreban”
Kada pogleda iza sebe, kako je rekao, svega bi se odrekao, sveg bogatstva koje je imao, samo da danas ima nekog pored sebe, platu i skromni dom.
– Nikada nisam želio da prosim. Bilo je uvijek dobrih ljudi i biće. Čuju za mene, slušaju moje priče.., valjda sam im interesantan, simpatičan, pa su mi ostavljali poneki dinar. Ali, izgleda da samo svim svojima – i familiji i prijateljima ovakav nisam potreban. Ovakav, bez dinara, narušenog zdravlja i lutalica – zaključio je Zoran.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu