Međutim, te iste sudije u koje ovaj nesrećnik gleda kao u boga, ponekad, iz samo njima (ne)znanih razloga, predmete pohranjuju na dno predubokih fioka, pa prođe i po 10-15 godina, dok se ne sjete da on i postoji.
A do tada, ko živ-ko mrtav! Dakle, sve po leđima običnog čovjeka, koji nema izbora nego da čeka da mu se neko smiluje. A taj neko je, gle apsurda, i te kako dobro plaćen, da se od njega uopšte ne traži da bude milostiv, nego da radi kao da ga sam vrag goni…
Dešava se i da se u pomenutim fiokama predmeti kisele po nekoliko godina, da bi se neko, prenut iz slatkog sudskog sna, sjetio da sud u kojem spava uopšte nije nadležan za spor… I opet, ujeo vuk magare! I opet po grbači sirotog građanina, koji u međuvremenu zaboravio koja ga je muka natjerala da se za pomoć obrati sudijama, pa pođe da se pita da nije pogriješio adresu.
Da bi, možda, prije no što je presavio tabak, bilo najbolje da je nekim svojim metodama pokušao da riješi problem, pa šta bude. Ali, onda bi opet puklo preko njegovih leđa, jer sud ne časi časa da takve metode u startu kategoriše kao bezakonje.
Kažu, pravda je spora… Jeste, ponekad toliko, da slobodno možemo reći: spora i – nedostižna.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu