On je to sam rekao sinoć, prilikom promocije svoje autobiografije “Sam o sebi” u Beogradu.
Knjigu je izdala Geopoetika, a osim autora knjige, u susretu sa medijima govorili su – Vladislav Bajac, osnivač i glavni urednik izdavačke kuće “Geopoetika” i Jasna Novakov Sibinović, direktorka i izvršna urednica tog izdavaštva.
Proslavljeni filmski autor je otkrio sam proces nastanka ove knjige kada je prije nekoliko godina razgovarao sa svojim nekadašnjim studentom, sada istaknutim režiserom Stefanom Arsenijevićem, da urade monografiju.
– Glavna ideja je bila da Stefan i ja radimo monografiju o meni koja zapravo nije klasična monografija. Uvijek sam volio da čitam knjige o velikim rediteljima koje su pisali oni o sebi ili je neko drugi pisao o njima. Tako se desi da mnogi snimatelji, glumci pričaju u knjizi o tim režiserima. Takve literature nema kod nas – govorio je danas Srđan Karanović na promociji svoje knjige.
Reditelj je studirao na Filmskoj školi FAMU u Pragu sa hrvatskim sineastom Rajkom Grlićem sa kojim je kasnije sarađivao u raznim filmovima i TV serijama (“Grlom u jagode”, “Društvena igra”, “Miris poljskog cvijeća”), što je takođe utisnuto u autobiografiju.
Karanović je pripadnik “Praške škole jugoslovenskog filma sa filmskim autorima koji su studirali u Pragu na FAMU-u i dali veliki doprinos kinematografiji bivše zemlje – osim Grlića bili su tu – Lordan Zafranović, Goran Paskaljević, Goran Marković, kasnije i Emir Kusturica.
– Dogovor je bio da knjiga ima tri dijela, i to ovako podeljeno: prvi dio pišem ja, drugi bi radio Stefan kroz razgovor sa mnom, a treći deo bi bio iz ugla teoretičara filma Srđana Vučinića, o meni. Ipak, Stefan Arsenijević je onda ušao u ozbiljne pripreme, onda i snimanje svog nagrađivanog filma “Strahinja Banović” i naš projekat je morao da čeka”, rekao je Karanović, i dodao da je on vremenom postao nestrpljiv i rešio da piše taj svoj deo knjige, inače prema izvornom dogovoru.
– U samoći mog 12. sprata zgrade u kojoj živim, za vreme Kovida, družio sam se dosta sa kompjuterom. Počeo sam da ispisujem svoje uspomene i uronio sam u bunar sećanja i prošlosti koji je prilično dublji nego što sam očekivao. Odlučio sam da napišem što prije svoj dio i da čekam Stefana, ali onda je djelo naraslo u cjelovitu, zasebnu knjigu, dok će Stefanova knjiga o razgovoru sa mnom izaći za mjesec dana – najavio je veliki reditelj objavljivanje svojevrsnog nastavka ove knjige, u izdanju Filmskog centra Srbije.
Reditelj i scenarista proslavio se TV serijom “Grlom u jagode” (1976) od 10 epizoda, na muziku Zorana Simjanovića, a usledio je i nastavak u vidu veoma mračnog filma “Jagode u grlu” (1985).
– Moja knjiga govori o tome kako sam postao filmski reditelj posle diplome u Pragu na FAMU i završava se zaključno sa 1970.godinom. Stefanova knjiga počinje od tog doba i mog prvog dugometražnog filma “Društvena igra”. Namjerno nisam dao Arsenijeviću da čita moju knjigu dok je nastajala u rukopisu, da ne bi uticalo na stvaranje njegove knjige i pitanja koja će mi postavljati. Ni on meni onda nije otkrivao sve iz svoje knjige – podvukao je Karanović.
U bogatoj filmografiji režiser je snimio nezaboravna ostvarenja – “Miris poljskog cveća” (1977), “Petrijin venac” (1980) prema romanu Dragoslava Mihailovića, film i seriju “Nešto između” (1983), “Za sada bez dobrog naslova” (1988), “Virdžina” (1991).
U poslednje dvije decenije snimio je filmove “Sjaj u očima” (2003) i “Besa” (2009).
– Pisanje mi je bilo zaista veliko zadovoljstvo, jer sam utonuo u jedan svijet koji sam odgurnuo i zaboravio. Prijalo mi je da se vratim u tu mladost i prošlost. Knjiga nije uputstvo kako se postaje filmski reditelj, što bi mnogi pomislili, već je to samo moja priča. Neki drugi reditelji u svojim knjigama će pisati nešto svoje i siguran sam, drugačije. Ovo je meko štivo koje se može čitati na plaži i u krevetu – ocijenio je reditelj i primjetio da voli uvijek duhovitost na filmu, tako da je ima i u knjizi, jer je studirao i živeo u Češkoj koja je poznata po svojoj simpatičnoj ironiji.
Karijeru mu čine i TV filmovi “Lirika Ive Andrića” (1967), “Pjevam da mi prođe vreme” (1968), “Dom” (1972), “Pogledaj me nevernice” (1974), dokumentarne serije – “Neobavezno” (1969), “Ljudi” (1972), “Glumice” (1973), “Nepravde” (1973), kao i ostvarenja – spomenuta “Društvena igra” (1972) kao debi igrani film, i pisao je scenario za TV seriju “Lift” (2004) iz 10 nastavaka.
– Ljudske sudbine su izuzetno zanimljive, sigurno nema čovjeka na svijetu čiji život nije interesantan na svoj način. Zavisi samo kako da im priđete i otvorite ljude za razgovore. Značilo mi je veoma to iskustvo na dokumentarnim emisijama davno dok sam bio zaposlen na televiziji – naveo je nagrađivani režiser u svetskim okvirima i naglasio da je samo i isključivo izdavačku kuću “Geopoetika” odabrao za svoju knjigu.
Takođe, režirao je i dokumentarce o glumcima Pavlu Vuisiću, Miji Aleksiću, Zoranu Radmiloviću, Milivoju Živanoviću.
Ipak, od filma “Besa” 2009. godine, gde je igrao Predrag Miki Manojlović, Srđan Karanović nije snimio novi film.
– Nema me često u javnosti, jer mene i ne zanima toliko ovakva javnost, nema tu međusobne potrebe. Nisam snimio film više od 10 godina, te nije bilo razloga da se pojavljujem i nešto kažem. Odustao sam dalje od snimanja filmova. Ali, ne mogu odustati od samog filma, to je nemoguće. I dalje se vraćam ostvarenjima koje sam voleo, pratim nove svetske filmove i posebno pratim nove projekte mojih uvaženih kolega i naravno svojih studenata, što me uvek raduje – istakao je Karanović, koji za sobom ima napisanu knjigu “Dnevnik jednog filma (Virdžina 1981-1991)”.
Filmovi su mu prikazivani na svetskim festivalima u Kanu, Veneciji, Londonu, Montrealu, San Francisku, Karlovim Varima, San Remu, Riju de Žaneiru, Sofiji, Njujorku, Monpeljeu.
– Svaki svoj film i seriju bih mogao i dalje dan danas da vraćam, dorađujem, skraćujem, dopunjujem, iznova montiram, produžavam. Isto je i sa ovom knjigom, stalno mi naviru neka nova sećanja koja želim da ubacim, a da možda zamijenim sa već postojećim fragmentima – zaključio je Srđan Karanović, sa bogatim opusom igranih dugometražnih, kratkometražnih i dokumentarnih ostvarenja.
Prvi čovek “Geopoetike”, književnik Vladislav Bajac rekao je danas da mu je najprijatnije iznenađenje tako autentična skromnost velikog reditelja.
– Srđan Karanović je upravo takva ličnost, tako se ponaša i živi. U ovoj knjizi je predstavio granu i rodoslov, istoriju građanske porodice, kako je nekada bilo i kako bi moglo da bude. A mi kao čitaoci očekujemo da opet sve i bude tako nekada, ali to nije moguće, tog vremena više nema. Prisutna je porodična percepcija i recepcija, i sam naslov “Sam o sebi” je tako jasan i jednostavan, kakva je i knjiga. Ovo je priča o sopstvenom životu, a život je ono što sada živimo i šta smo proživeli – naglasio je Vladislav Bajac.
Jasmina Novakov Sibinović, ditektorkai izvršna urednica “Geopoetike” je ocenila da knjiga predstavlja intimnu, ličnu, emotivnu priču gde nema mesta mnogo za uredničke dorade i intervencije, da pokriva period odrastanja, rediteljeve porodice, preko školovanja u Pragu i da su mogući podnaslovi mogli biti “Kako sam zavoleo film” ili “Kako sam se zarazio filmom”.
Knjiga “Sam o sebi” na 312 strana objavljena je danas, u Ediciji “Intimna istorija”, nalazi se u svim knjižarama, i posvećena je glumcu Branku Cvejiću koji nas je nedavno zauvijek napustio, prenosi Telegraf.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu