Tako bi se, rječnikom poznavanja prirode za osnovce, mogla opisati situacija u akademskoj zajednici Republike Srpske. Studenata je sve manje, najbolji odlaze u inostranstvo, mladi akademci teško dolaze do asistenskih pozicija, a profesori ćute, neki i mute. Svi čekaju penzije.
Profesor Stevo Pašalić, v.d. rektora Univerziteta u Istočnom Sarajevu, prekršio je zavjet ćutanja i izgovorio da je car go. Bilo je profesora, reče, koji su godinama zauzimali po dva-tri radna mjesta, dolazili na posao s vremena na vrijeme, i uredno primali plate. Znale su to, reče i „nadležne insititucije“ i nikom ništa.
Pa je v.d. rektora riješio da zavede reda i u ugovorima o radu i u podmlađivanju kadra. Čak je uveo i obavezu da uvaženi profesori, kao i svi drugi zaposleni, moraju na posao dolaziti svaki dan.
Da li je baš u redu da univerzitetski profesori, naučnici takoreći, imaju radno vrijeme kao obični činovnici. Možda i nije, ali studenti koji uče na prestižnim zapadnim univerzitetima tvrde da su tamo, na zapadu, profesori svojim studentima na raspolaganju u svako doba. Čak i uveče, ako dok čitaju knjige i raspravljaju sa kolegama zapadnu u neku dilemu, mogu pozvati svog mentora.
Jer znanje je beskrajno, duboko more. Nipošto bara.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu