Ovako počinje priču Pavle Dunjić, mašinovođa u penziji.
Lijep je to, ali i naporan i mučan posao. Sjesti u lokomotivu i pokrenuti voznu kompoziciju tešku nekoliko tona. Odgovorno je i na ponos biti mašinovođa, ali kad noću legneš sa saznanjem da ti se neko bacio na šine nije lako, a ti nisi ni kriv ni dužan.
– Imao sam jednu djevojku koja mi se bacila pod voz. Ništa, mogao sam samo da sviram i da počnem brzo kočenje. Ona se samo pojavila. Skočila je na šine i sačekala da je voz udari. Nije tu ništa moglo da se uradi – priča Veljko Vesić, mladi mašinovođa o jednom od najstrašnijih trenutaka svoje karijere.
Milisav Jovičić je njegov kolega, nešto iskusniji, ali i njegova priča je slična.
– Ja sam zbog toga osijedio! Gaženja nisam imao, ali sam imao dosta situacija gdje izbjegnem za pola metra, metar i kamion i auto. Gledam kako prolaze i kad ima rampa i kad nema rampe. Ja svako malo moram da kočim. Poslije toga sam mokar od znoja jer sam znao šta je moglo da se desi. Meni se poslije toga 15 minuta tresu ruke jer znam šta je moglo da bude – svjedoči on.
Kaže, u početku mu je bilo teško. Jedva bi se vratio kući poslije posla, pričao porodici šta se desilo.
– Probaš da zaboraviš. I zaboraviš ako ništa nije bilo, ali si pod jakim stresom. Imamo mi obuke oko toga, psihologa da se posavjetujemo, pričaš sa kolegama, ali to je nešto što nije lako. Nije normalno, ali je sastavni dio posla. To je ono što ne volim kod ovog zanimanja.
Na pitanje kako se oporavi poslije tragedije iskusni Pavle kaže:
– Kako? Stisneš zube i ideš dalje. Nisam bio jedini. Imale su druge mašinovođe mnogo više gaženja nego ja, ima neko ko nije nikog zgazio cijeli radni vijek. Igra sudbine je faktor kod svakog od nas – rekao je Pavle.
Veljko priča kako nije svejedno, ali da je svjestan da u tim situacijama su mašinovođe nemoćne.
– Mi voz ne možemo nikako da zaustavimo. Odmah zavedemo brzo kočenje, i kad vidimo da je neko blizu kolosjeka, a tek kad je neko na njemu. Sve je sreća u tom trenutku, da li ćemo uspjeti da stanemo na vrijeme ili ne. Prihvatio sam to kao lošu stranu posla, ali sam se pomirio sa tim. Znam da nije moglo da se izbjegne, da nisam ja kriv. Nekoliko puta sam imao situaciju da su sekunde presudile. Na nekoliko metara bi uspjeli da pređu prugu, bilo ljudi bilo vozila i izbjegnu voz. Ogroman je to stres -ispričao je Veljko.
Ali, ovaj posao je za njih sudbina i donosi im i veliku sreću. Za svu trojicu mašinovođa ovo je porodična tradicija i nisu slučajno završili vozeći vozove. Kažu da je ta ljubav nesvakidašnja i neobjašnjiva.
– Moj otac je bio mašinovođa u selu odakle smo. Moj teča je radio na parnoj lokomotivi, on je prisustvovao i snimanju filma sa Batom Živojinovićem “Valter brani Sarajevo”. Bata je na filmu vozio voz, a moj teča je čučao u lokomotivi pored njega i pričao mu šta da radi. Otac je uspio da zaustavi voz da ne stradaju od odrona – priča Milisav.
Penzionisani Pavle se prisjetio nekih od najljepših momenata.
– U Valjevo dođem, brzi voz iz Bara. U to vrijeme je bilo obavezno da kondukter dođe, kucne i kaže: “U vozu ima 2.200 putnika”. Čini mi zadovoljstvo što sam ja ispred njih, što 2.200 duša leži na mojoj duši.
Ali, kaže i da je puno toga u životu propustio zbog posla.
– Došao je rođak da zakolje neko prasence. Sjeli posle toga da doručkujemo, da popijemo po čašicu rakije. Kad ono neko me prekide, zadrža ruku, taman sam je ustima prinio. Kad ono načelnik došao moli: “Molim te kao boga, nema ko da vozi voz za Beograd, dođi, pomaži, hitno je”. Šta ću, krenem – priča on za TV Prva.
Svjedoče mašinovođe i o tome koliko je posao odgovoran.
– Ja donosim odluke, ja za njih odgovaram i u tom smislu je posao psihički težak. Ima toliko pravila, odredbi i pravilnika koje moramo da znamo napamet. A kazne – strašne. Mogu da odem u zatvor, mogu da ubijem nekog, da ubijem sebe ako ne pazim. Ali, u isto vrijeme ja evo već 32 godine vozim voz, prolazim pored istih kuća i ljudi, kao da sam nekim komšija. Prolazim, vidim da su završili fasadu. Ili vidim suše se pelene, znam da je bila prinova. Svaka promjena se vidi, kako rade na polju, kupe šljive, lijepo mi je da to vidim, to me raduje – kaže Milisav
Sva trojica su vozili sve vrste vozova koji su došli u Srbiju, od dizelkui, “ruskinja” do ovih najmodernijih. Kažu, samo žale što se željeznica kod nas nije razvijala kao u Evropi.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu