Kaže ovo u intervjuu za Srpskainfo bivši ambasador BiH pri EU Igor Davidović, koji trenutno obavlja funkciju višeg istraživača i koordinatora programa u Centru za primjenjene evropske studije u Beogradu.
Ovaj iskusni diplomata, koji je skoro 16 godina predstavljao BiH u svijetu, te bio i na funkciji šefa Pregovaračkog tima BiH za pregovore o Sporazumu i stabilizaciji i pridruživanju EU, ističe da je nedavno mišljenje Evropske komisije jasno pokazalo da smo daleko od EU, te da moramo mnogo toga da promijenimo, ako uopšte želimo da nas međunarodni zvaničnici shvate ozbiljno.
Stiče se utisak da smo bili bliže EU prije par godina, nego što smo danas. Da li smo otišli korak naprijed ili idemo unazad?
Umesto da idemo naprijed, mi smo se našli u onim okolnostima koje niko nije mogao ni da pretpostavi kada smo pokretali pregovore za pristupanje Evropskoj uniji. Najpreciznije bi se moglo reći da smo na jednakoj udaljenosti i mi i EU od našeg centralnog cilja kada je u pitanju dobijanje punopravnog članstva u zajednici evropskih država. Svako iz svojih razloga. BiH je daleko od tog cilja jer je potpuno nespremna za bilo kakve reformske zahvate, koji bi ovu zemlju približili ili kvalifikovali čak i za status kandidata. S druge strane, EU je udaljena od tog cilja, prije svega zbog svojih internih rekonstrukcijskih problema. Oni imaju jaču i intenzivniju potrebu da taj proces za sada miruje, nego da se proces integrisanja BiH u članstvo EU ubrzava. Može se, prema tome, reći da na neki način imamo podudarnost trenutnih ciljeva. Međutim, kada govorimo o nekoj dugoročnoj orijentaciji onda ne bi trebalo da bude ni naš, niti cilj EU udaljenje BiH od koncepta članstva u EU.
Da li to onda znači da BiH trenutno nije u intresu EU, kao što to tvrde i pojedini analitičari?
EU kada nastoji da uspori proces pridruživanja jedne članice, konkretno kada je u pitanju BiH, postavi neke nove uslove unaprijed znajući da će naša domaća politička elita izraziti svoju nespremnost ili izostanak bilo kakve volje da se nešto učini. Na taj način mi sami dajemo dovoljno razloga Evropskoj komisiji da donese odluku i izgradi stav po kojem mi ne možemo dalje ka EU. Mislim da bi EU trebala da napravi neki novi, ambiciozniji reformski pristup BiH. Ukoliko zaista žele da pobijedi ideje evropskih integracija, onda bi trebali da imaju drugačiji koncept i program ispunjavanja uslova koji su stavljeni pred BiH.
Na koji način?
Prije svega, moraju jasno definisati rokove. To znači da moraju odrediti u kojem vremenskom periodu i kada se od BiH šta očekuje. U mišljenju Evropske komisije smo dobili kumulativno iskazano sve ono što je do sada bilo stavljeno pred nas kako uslov, a što nikada nismo izvršili. Ukoliko se u zajedničkom naporu sa Evropskom komisijom uradi koncept u kojem bismo to poredali nekim redoslijedom, onda bismo morali da se prihvatimo tog dugotrajnog, ali vremenski fragmentiranog koncepta. Mora se tačno znati kada će EK moći da očekuje makar parcijalno izvršenje nekog od tih uslova da bismo krenuli korak dalje.
Da li, po Vama, naši političari uopšte imaju volju da uđemo u EU ili se samo deklarativno zalažu za to?
Često postavljam pitanje o čijoj volji govorimo. Da li govorimo o volji društvene zajednice, nekih kategorija šire populacije ili neke političke elite, političke partije ili grupe pojedinaca koji u svojim rukama drže apsolutnu vlast u BiH? Jasno je da je ovdje riiječ o vrlo maloj grupi, koja u principu upravlja svime, svačim, pa i svakim u ovoj zemlji. Njihova volja je u principu manje nego deklarativna kada je riječ o EU. Riječ je o volji koja će biti jednako važna i uvijek istovjetno iskazana samo ukoliko će na taj način dobiti još veći broj glasova na izborima. Mimo toga ne mogu naći nekakve druge segmente i situacije kojima bi se ta volja prikazala kao intezivna i iskrena.
Kakvo mišljenje političari u EU imaju o političarima u BiH, mimo ovih zvaničnih stavova. Tačnije, šta se priča iza kulisa i kako oni doživljavaju naše političare?
Imao sam priliku nedavno da prisustvujem jednom panelu u Briselu u u kojem je rađena analiza trenutnog stanja evropskih integracija u BiH. Shvatio sam da se mišljenje o BiH, ali i liderskoj eliti u ovoj zemlji, nije ništa promijenilo u proteklih nekoliko godina. Ukoliko pričamo o reformskim zahvatima, moramo imati ljude koji su u potpunosti opredijeljeni za izvođenje reformi na daleko većem nivou od njihovog deklarativnog stava: “Da, mi to hoćemo”. To je jedna od poruka diplomata iz EU. Oni će uvijek pozdraviti političare koji su principijelni i otvoreni ka reformskim nasljeđima na domaćoj sceni. Evidentno je da su u BiH potrebni političari ili lideri koji će moći da sprovedu reforme, jer u ovoj zemlji više nemamo institucije koje to mogu. Imamo samo pojedince koji su odgovorni, ali ne i određene državne strukture. Međunarodna zajednica će pozdraviti ako se u BiH pojave oni koji su generatori stvarnih reformskih nastojanja, prije svega u ekonomskom, a zatim i socijalnom smislu.
Često se pominje da je EU umorna od BiH i njenih neodgovornih lidera. Da li se slažete s tim ocjenama?
Međunarodna zajednica nije umorna od BiH, nego beskrajno strpljiva. Nemaju oni razloga da ih jedna mala država umara. Više se taj termin koristi za domaće potrebe, onda kada nismo u stanju da objasnimo zašto ne možemo da se primaknemo ni za korak bliže onome što izjavljujemo da nam je cilj, a to je pristupanje EU. Mislim da više mi operišemo tim terminom nego oni. Jeste pominjan zamor od proširenja EU, ali za sve postoji rješenje, pa i za to. Da se BiH na unutrašnjem planu drugačije konsolidovala, a lideri okupili oko jednog realnog, izvodljivog plana sticanja statusa zemlje kandidata i početka pregovora, ne bismo zatekli nikakav umor u EU. Umor bi u tom momentu nestao, ali onda politički lideri ne bi imali priliku da se pravdaju nekim tuđim problemima nego bi zaista morali da se fokusiraju na vlastite, u svom dvorištu.
Politički nepodoban u BiH
Da li je tačno da ste postali politički nepodobni u BiH?
Da, tačno je.
Da li je to razlog zašto vas više nema na ovdašnjoj političkoj sceni?
Ne bih rekao da me nema na domaćoj političkoj sceni, već bih rekao da sam i dalje aktivan, ali u nekom drugom svojstvu i na neki drugi način. Naravno, više ne nastupam u zvaničnom svojstvu, jer preko dvije godine ne radim za državne institucije, koliko svojom voljom, toliko i voljom drugih ljudi, koji o tome odlučuju. Ne mogu reći da me je neko izjurio iz tih institucija, već sam dao otkaz s obzirom na to da se nisam mogao vidjeti u ambijentu i okruženju ljudi koji čine našu političku scenu. Prosto, ne slažem se s načinom njihovog rada. Smatrao sam da je korektnije da se iz toga povučem nego da učestvujem u nečemu sa čime teško mogu da se identifikujem, kako profesionalno, tako i lično. Na kraju, nisam ni bio u prilici da praktično doprinosim i radim ono zašto sam kvalifikovan, pa sam odlučio da se povučem.
Šta vam je konkretno smetalo?
Teško je sad šire govoriti o tome. Ukratko, nisam se mogao kretati u okruženju čiji metod rada ne odobravam i ne razumijem. Jasno ja da sa svojim idejama i stavovima nisam bio dobrodošao. Ne govorim samo o poslu koji sam radio, već generalno o političkom okruženju, bilo da je riječ o opoziciji ili vladajućoj koaliciji.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu