Prvo čega se sjećam je da sam bio u domu. Ja koliko znam ostavljeni smo u bolnici kao bebe, brat i ja. Imali su neke probleme, da li nas nisu voljeli ili nešto. Prebačeni smo u dom, pa u hraniteljsku porodicu gdje nismo imali uslove. Ja sam imao tri godine, a brat pet. Ne sjećam se tih ljudi, to je bila najgora situacija. Kad god dođu neki roditelji da vide da li žele da te usvoje, dobijali smo slatkiše, ali nikad ništa nismo dobili. Jeli smo samo poparu, ništa slatko, po cijeli dan u krevetu. Primili su nas samo zbog para. Moja kosa je bila zarasla, bio sam zapušten i ne znam ni da li su nas kupali. Kad su nas usvojili ja sam imao pet, a brat sedam. Mislim da sam imao prezime Petrović, a ime nisam imao. Poslije smo se krstili. Mi smo živjeli poslije u Prijepolju, tata je radio po cijeli dan za 3000 dinara. Nije bilo para, svaki dan je od šest do uveče taksirao da bi nas odgajio – pričao je zadrugar.
Sa 11 godina Nenad saznaje da je usvojen, te se prisjetio tog saznanja.
– Ljubinka, valjda… Možda smo i imali. Ja nisam znao da sam usvojen, do neke godine kad su nam rekli. Imao sam možda 11 godina, a on 13, tad smo saznali. Sjeli smo da pričamo, rekli su da nam nisu pravi roditelji i da će nas voljeti do kraja života. Ja sam tad rekao da su nam dali novi život i da ću ih voljeti do kraja života i smatrati ih pravim roditeljima. To jesu i biće. Napustili smo Prijepolje zbog posla, nije otac mogao da izdržava. Preselili smo se u Gornji Milanovac, radio je građevinu. Dobio je bolest na poslu, rak grla zbog prašine. Rekao je da će sa svima da bude pravedan i da će da radi. To mi je bilo najgore. Majka se penzionisala, a on je išao da nama bude bolje u životu. Imao je 66 godina kad je umro. Pred smrt mi je rekao da čuvam majku, da se promijenimo na bolje, da budemo vrijedni. Sjećam se zadnji dan, ulazim u sobu, vikao sam “Tata”, a on zatvara oči. Draže bi mi bilo da to nisam vidio.
“Želim da pitam biološke roditelje zbog čega su to uradili”
On je otkrio da bi volio da svoje biološke roditelje pita zbog čega su ih dali na usvajanje, prenosi Blic.
– Razmišljao sam odakle srca da to neko uradi. Ja sam pokušavao, ali roditelji nisu dali. Rekli su dok su živi da neće dati. Ja nisam htio iz poštovanja. Ja mislim da majka zna sve, ali da neće da kaže. Mi samo želimo da ih vidimo na sekund i da pitamo zašto su to uradili. Meni je to najveća želja. Želim samo da vidim kako izgledaju ljudi koji ostavljaju djecu, kako izgleda čovjek bez srce. Čuo sam da su oboje bili u zatvoru, da su bili kriminalci. Mogu da budu šta god, narkomani, kriminalci… Ništa ne znam. Samo znam da sam ostavljen u Smederevu. Niko mi se nikad nije javio. Roditelji su to baš krili, branili su nam neke stvari. Poslije 12 nismo mogli da ostanemo u gradu jer su imali strah da ne tražimo roditelje i da ne pobjegnemo od kuće. Ja njih smatram roditeljima i uvijek ću. Ja sam sa njima 18 godina, baš smo vezani i uvijek će da mi budu roditelji.