Na komemoraciji prijatelju Irfan Mensur održao je iskren i emotivan govor koji je mnoge dirnuo.
– Ne znam da li je bio najemotivniji. Bio je možda i najistinitiji, pa je ta istina dirnula ljude. Nisam htio da kažem šta svi znamo o Žarku Lauševiću. Nikada ne bih ispričao sve što znam o pokojnom Zoranu Bečiću, Meši Selimoviću ili Rejhanu Demirdžiću. Želim da pričam o ljudima koji imaju svoje ime i prezime. Kada govorite o njima, govorite sa razumijevanjem koliko su oni bili veliki. Kada se govori o takvim ljudima, ne može se preskočiti njihova izdržljivost. Nažalost, iza Rejhana neke anegdote, nekoliko slika, iza Selimovića monumentalnost njegovih djela, takva je bila njegova umjetnost – rekao je Irfan, pa nastavio:
– Imao sam tu sreću da Žarka poznajem od trenutka kada se pojavio u Beogradu, naše prijateljstvo nije bilo ni na kakvoj koristi, ali smo se prepoznali kao ljudi, koji imaju ista interesovanja, isti smisao za život, isti smisao za humor, iste želje, zato se nismo odvajali ni kada je bio u Americi. Ostali smo na telefonu. Naše šetnje su poznate, razgovaramo preko video poziva, on šeta Njujorkom, ja šetam Beogradom i razgovaramo. Žarko je bio višestruko talentovan čovjek. Zaista sam mu se divio, i zato smo se družili – priča Mensur, pa zaključuje:
– Nikad to nisam rekao i kajem se što mu nikad nisam rekao: “Žare, ja ti se divim”. Sada ako me čuje, a on sve čuje, jer je uvijek bolje znao šta je bilo i u Bosni i u Srbiji, iako je u Americi, nego što sam ja znao živjeći na ovim prostorima. Neka čuje da sam mu se divio, jer sam prepoznao izuzetnog čovjeka, piše Avaz.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu