Vijest da jedini olimpijski bazen u gradu neće raditi proširila se brzo, uznemirila i roditelje i plivače. A mame i tate odavno pričaju u kakvim uslovima im djeca treniraju. Kakva li je to, onda, ljubav prema plivanju.
Talasalo se cijeli dan oko bazena, radiće, neće, šta će djeca, šta klubovi, kako sada to, zašto to… Pa onda dođe informacija da, ipak, GOB neće zatvoriti vrata. Odavno se priča o problemima koji se, očigledno, ne rješavaju. Nizala se dugovanja, došla na naplatu, a para se nema. Uskočila je gradska uprava, nešto se dogovaralo, sporazumijevalo. Buktinja problema samo je splasnula, nastavila da tinja i pitanje je kada će ponovo planuti.
Opasno gori i u Centru za predškolsko vaspitanje i obrazovanje. Radnici godinama rade za istu platu, kažu dogorjelo do nokata, hoće u štrajk, pa bi onda obdaništa prestala s radom. I opet su djeca kolateralna šteta.
A niti šta odlučuju, niti ih se išta pita. Umjesto da bezbrižno i mirno odrastaju, žrtva su sistema u kojem ništa nije kako treba.
Nikako ne bi trebalo da prolaze ono što su im roditelji prošli. Jer, znaju im roditelji, djeca odrastala u ratu i nakon njega, šta je nemaština. Sada bi svoje nasljednike da poštede, jer toliko je vremena prošlo od 1995. Pa, koliko još treba proći od rata da počnemo da živimo spokojnije i rasterećenije?
Stalno slušamo da su djeca budućnost. Šta bilo ko radi da naša budućnost ne ode iz zemlje? Škole su nam praznije, sve manje prvačića imamo, kompletne porodice se iseljavaju… Budućnost nam je sve više pusta. Vidite li to?
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu