Iako je poznat po svojim agresivnim performansima na nastupima, ovog puta čini se da je prevazišao samoga sebe. Desingerica je sada istakao da je teško biti on.
– Pa teško je, iskreno, jer nemaš nikad privatnost. Čak i ljudi oko mene koji su navikli na to su u fazonu: “J**o takav život”. Mi se kupamo, oni dolaze do dušeka. Baš ljudi ne kapiraju da sam uzeo da ležim, da se sunčam, nego idu, doplivavaju, trče, vrište. Sjedneš tu, da malo piješ sa društvom, a oni samo u lice što ti ne uđu. Meni je drago da je tako, jer to znači da te ljudi vole i sve to, ali je to uzelo malo… Baš je pretjerano, da nemaš uopšte ni sekund da možeš da uradiš nešto za sebe. I kad idem napolje, prerušavam se. Nećemo reći kako. Moram, da bih otišao na miru da jedem – priča on za Telegraf.
Reper otkriva da se nerijetko prerušava kako bi sačuvao svoju privatnost.
– Da. Prvo mi je bila paranoja, prvi put kad uđem među ljude. Uđem među 10-15 ljudi, vidi se fakultet neki, ne znam ni ja šta je. Znaš, to je taj uzrast, ono i mene već hvata… I oni prođu. Ja gledam samo da se ne okrenu, i prođu ljudi. Niko ne obrati pažnju, baš antipatično izgledam, i onda slikam selfije, radim šta hoću. Znaš koliko je jak gas – otkriva on.
Reper dodaje da ga niko ne prepoznaje tada.
– Da, uđeš u restoran, nema nikakvih privilegija. “Ne znam da li imamo mjesta”, ovi ne vjeruju, vrište. Nekako baš se osjetim drugačije, skroz rasterećeno. Ne, a baš sam ružan, do te granice da me ne gledaš. Ljudi to, kad pričaš, kapiraju kao “Znaš to je sve bomba”, jeste sve to lijepo, kad te ljudi vole ali imaš neke granice gdje postaješ malo psihički… već nisi normalan. Imam trip da negdje ostanem sam, ne zato što će meni nešto da se desi, već su ljudi mnogo navalentni.
Na pitanje da li dolazi do anksioznog stanja, odgovorio je:
– Da, i djevojke su baš… Ja sam fin, ali se desi nekada, dođe ti, vuče te, ljubi u usta, plače, drhti. Jezivo je. I onda mi je ovo neki period privatnosti.
Despić je priznao da na početku nije očekivao ovakav odziv publike, te da mu je to po malo uticalo i na psihu, prenosi Blic.
– Ne znam da li jesam ili nisam. Ja to radim, da ide do nečeg, ne znam ni gde je vrh tog posla, ali idem pun gas i dok radim, ja radim pun gas. Bio sam u fazonu “ma šta, opušteno”, ali nisam očekivao da može da ti to promeni malo psihu, da upadneš u neke depresije, neka stanja…
Pomoć psihijatra
– Ma kakva pomoć, ja sam najjači psihoterapeut. Šta će on da mi kaže? Da zna nešto, bio bi tamo negdje, ne bi meni pričao. Ja znam mnogo sebe da kalkulišem. Nisam ni neprijatan, uvijek sam ful i kad sam najtužniji i kad najveći problem imam, uvijek sam super. A možda mi ne prija to, možda hoću da se roknem. Na primjer danas, bio sam baš nervozan, imao sam nekih problema, i sad dođem, sjednem tu i svi zijevaju na toj plaži, prilaze… A ti nervozan ko ris, nije mi do života, ali takav je posao. I ko ga radi kako treba biće strpljiv i ispoštovaće one koji cijene tvoj rad, jer ti ljudi ga cijene. Koliko god to bilo naporno, takvi su zato što te vole.
Osude kolega
– Loše stvari tog posla su, na primer, zato što ljudi dođu iz nekog blata, uzmu neku lovu i onda tu krene, “bijelo”, žene, cijeli fazon, razumeš? I ono što nikad nisu osjetili za cijeli život. Ja sam to pregrmeo, tako da meni to ništa nije strano. Ja sam sigurno najprizemniji, nisam se ništa promijenio. A komentarisanje, to je normalno, sve znam. Prvo, muziku sam krenuo da radim, da me ne bi voleli ljudi, mene to radi, daje mi goriva, meni je to cijeli gas, ispunjava me da radim više i da budem jači, da još više dokazujem stvari. I onda je prešlo u to da te ljudi i previše vole i idealizuju tvoj lik, bez obzira na muziku. Meni prilaze stariji ljudi koji možda i ne slušaju to pa idealizuju tebe kao ličnost. Neko ko se bavi pjevanjemx struže tamo 3-4 sata, svaka čast, ja skidam kapu za to, troši svoje grlo i onda dođe baja koji pravi sam muziku, sam je svoj gazda, sam sebe pita, ima svoj lejbl i to urodi podom, prvi je na trendingu, i znam da to para i da trese kavez. Mnogi ljudi su to pljuvali, osuđivali, ali im ne zamjeram. Prošle godine sam bio nešto što se tek pojavilo i što treba da bude prihvaćeno, a oni te osporavaju da ne bi moglo da bude. A to publika prihvata, ne pita se niko od bilo kojih naših kolega i opet znam da će doći na to kad budeš toliko uspešan ili uspješniji od njih, da će opet gledati i da možda budu deo nekog poznanstva ili da budu dobri. Ja znam mnogo ljudi koji su danas mnogo dobri sa mnom, a znam šta su sve pričali prije toga, možda oni ni ne znaju.
O agresiji
– Pa nije agresija, to je način na koji ja ispoljavam to, izražavam se preko te muzike. Ja bio tužan ili kakav god, ili umoran ili bilo šta, ja kad čujem tu muziku... Ljudi su u fazonu, kad se vratim, ono te gazde klubova, brate, budem ono otkinut se i ne mogu, zevam i se ovako ključam, spavam, majke mi u beku. I samo me ovaj budi kao, aj, idemo, ja izlećem pun gas, aaaa. Znaš, vraćam se, mene ta muzika tako radi i ono ne vjeruju da nisam, kao malo prije spavao.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu