Večeras će zaćutati predizborne fanfare, sutra je dan tišine.
Završava se predizborna kamapanja. Tokom posljednjih 28 dana nagledali smo se i naslušali svakojakih ubleha, uvreda, laži, perverzija, jada i čemera. Na taj cirkus političari su potrošili skoro 11 miliona maraka naših para.
Teško je u to povjerovati, ali ova kampanja je bila najpristojnija od kad je demokratija stigla u naše krajeve.
Nije da političari nisu cmakali djecu i častili ih slatkišima i novčanicama, ali se bar nisu javno hvalili time.
Nije da nije bilo prozivanja “izdajnika”, “pedera”, “nastranih dječaka”… ali mnogo manje nego ranijih godina.
Ne, nije za to zaslužna iznebuha probuđena politička kultura. Nisu se političari, sami od sebe opametili i upristojili. Za ovaj pomak treba da zahvalimo “njemačkom turisti” Kristijanu Šmitu. Visoki predstavnik, kojeg institucije Republike Srpske ne priznaju, nametnuo je izmjene Izbornog zakona BiH, kojeg se političari iz Republike Srpske itekako pridržavaju.
Jest da su novčane kazne za govor mržnje, zloupotrebu djece ili javnih resursa u predizbornoj kampanji, takoreći simbolične i da se rijetko izriču, ali političari su čudan soj: iako su se nagrabili narodnih para, najviše ih boli kad ih udare po džepu.
Džepovi većine birača su već odavno hronično prazni, pa su mnogi na predizborne mitinge išli da se najedu, zabave i druže. Jer su gladni. I željni svega. Pa im krkanluk pod predizbornim šatrama izgleda kao Cirkus Maksimus, a partijske vođe kao antički filozofi i estradne zvijezde u jednom paketu.
Sad je vrijeme da stanemo na loptu, osmotrimo raspored igrača i razmislimo.
Da razmislimo zašto su lokalni izbori bitni. Da se podsjetimo da građani 70 odsto svojih potreba i poslova s “državom” ostvaruju upravo preko opština i gradova. Da razaberemo koji su to poslovi i zašto ne treba ozbiljno shvatiti kandidate koji su u kampanji za odbornike pričali o vitalnim nacionalnim interesima i prijetili Vašingtonu i Briselu, a preskočili da prozbore koju kanalizaciji i lokalnim putevima.
Kucnuo je čas da se zapitamo: otkud, odjednom, silni podsticaji, subvencije, jednokratne pomoći, paketi ulja i makarona, besplatni pregledi…
I zašto smo toliko jadni i čemerni da nam sve to treba i da čestiti penzioneri, koji su cijeli vijek vrijedno radili, idu na mitinge da se najedu pečenja.
Nemojte samo reći “takva nam sudbina”. O sudbini mi odlučujemo. U nedjelju.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu