Svog supruga sam upoznala aprila 2012. godine. Vjenčali smo se decembra te iste godine. Od tada, ustajem svakog jutra kad i on, spremim mu ručak za posao, spremim mu kafu kako on voli pred posao, prikupim mu ključeve, novčanik, karticu za ulaz na posao i telefon i spakujem uz ručak, da nešto ne zaboravi. Uveče ga čekam sa spremnom večerom. Prvo sipam njemu, onda sebi i onda jedemo.
Da li moram to da radim? Ne. Da li želim? Apsolutno.
Iz moje perspektive, to je još jedan način da mu pokažem da ga volim. Ja ne idem na posao, već ostajem kući sa našim djetetom. Čistim kuću, perem veš, kuvam, završavam domaće obaveze, vodim naše finansije.
Da li moram to da radim? Ne. Da li želim? Apsolutno.
Iskreno, njemu bi bilo sasvim u redu i da ne radim apsolutno ništa. Ne samo da bi mu bilo u redu, bilo bi mu i drago. Ja bolujem od multiple skleroze i imala sam tri teške operacije kičme. Imam svako pravo da ne radim ništa.
Međutim, ja svog supruga prosto obožavam. On je ljubav mog života i uradiću sve što je u mojoj moću da mu olakšam život. On radi toliko naporno kako bi našem sinu koji boluje od autizma obezbijedio najbolje terapije. Radi tako naporno da ja ne bih morala da radim, već da bih mogla da ostanem kod kuće. Radi tako naporno da bismo mogli da otputujemo negdje, da angažujemo dadilju, da vozimo lijepa kola, da se preselimo u novi grad sljedećeg leta, i to u još ljepšu kuću, i to sve kako bismo bili blizu savršene škole za našeg sina.
“Brak je partnerstvo”
Često čujem žene kako komentarišu “Moj muž umije sam sebi da skuva”. Umije i moj.
“Moj muž umije sam da se obuče i sredi za posao”. Umije i moj.
Ovo je sve primjenljivo za žene koje takođe idu na posao. Razumijem da njih takva očekivanja frustriraju, jer dođu kući u isto vrijeme kada i muž a očekuje se da su završile sve ono što ja radim po cijeli dan. Međutim, ja sam u drugačijoj situaciji. I ne, ne živim u srednjem vijeku, samo pokušavam da svoju ljubav pokažem i kroz djela, ne samo kroz riječi.
Brak je partnerstvo. Obje osobe i daju i uzimaju u tom odnosu. Iz moje perspektive, to što toliko pomažem mom mužu vratiće mi se vrlo brzo – kada unajmimo dadilju i izađemo sami na večeru. Ako ja uradim sve što mogu, uveče ćemo imati više vremena da uživamo na miru. Ako ja uradim dobar dio posla u toku nedjelje, za vikend možemo da budemo potpuno opušteni.
Nekada, naravno, dođe period kada ima previše posla. Tada i on uzima krpu u ruke i kreće da pere i kuva. I to radi jer me voli i jer brine za mene.
Znam da svakog jutra izlazi iz kuće i kreće na posao pod pritiskom da mora da obezbijedi sredstva za naše potrebe, jer samo on radi. Zato mi nije ni najmanji problem da ga spakujem za posao i potrudim se da ima sve što će mu trebati. Mi zajedničkim snagama radimo na tome da porodični život što više očistimo od stresa. Nas dvoje činimo osnovu našeg doma.
Da, muževi mogu i da rade sve sami, to je stvar dogovora. Mene niko ne tjera da radim stvari za svog muža. Radim ih jer to želim. Radim to jer ga volim i jer da njega nema, bila bih sama u svojoj bolesti. Brak je investicija, i to uzajamna. Ja investiram svoje vrijeme i energiju u njega, isto kao što i on investira u mene.
Ono što mene boli je imenovanje takvih stvari. Žene kažu da neće da “rade za svoje muževe”. Ako to osjećate kao rad, onda ga ne volite. Ja to zovem voljenjem svog muža.
(Žena Blic)
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu