Kako je, mnogo godina kasnije, svjedočio za lokalnu televiziju iz Smederevske Palanke, nikad nije pio alkohol.
– Nismo mi pili, kao ova današnja omladina, samo hašiš i marihuana, a to ne ide sa alkoholom – kaže Paks.
U jednom intervjuu, koji je nedavno emitovan na Balkan Trip televiziji, na pitanje šta je radio u mladosti, odgovorio je u svom stilu.
– Zna se šta se radilo u komunama: seks, droga i rokenrol, a morao si biti dobar u sve 3 discipline – rekao je Paks.
Rođen je 1946. u Smederevskoj Palanci, u Srbiji, koja je u to vrijeme bila dio Jugoslavije. Tu je završio i srednju školu. I taman kad je stasao za ranac i za put pod noge, Jugoslavija je otvorila granice.
Nije propustio priliku. Čim je odslužio JNA, otišao je u Njemačku u gastarbajtere. Ali, nije dugo radio.
– Nakon godinu dana sam otišao u Holandiju, da posjetim druga, koji je bio fudbaler. Amsterdam mi se svidio i ja se trajno preselim tamo. Svidio mi se taj način života: koncerti, autostopiranje, vreće za spavanje, družiš se, ne radiš ništa – priča Paks.
Istina, hipici nisu išli na posao, ali nije da se baš ništa nije radilo. I djeca cvijeća su morala od nečeg da žive, a valjalo je zaraditi i koji gulden za “travu”.
– Pa tako, neko je svirao ili pjevao, neko slikao, ja sam izrađivao nakit i prodavao ga na ulici, dobro mi je to išlo – priča Paks.
Amsterdam je te 1968. i narednih nekoliko godina bio “fri taun”, dakle slobodan grad, mogao je tu da živi ko hoće.
Hipici su živjeli ljeti po trgovima i u čuvenom Vondel Parku, gdje se okupljalo po 100.000 ljudi dnevno.
– Dolazili su bendovi, držali besplatne koncerte, dolazili su i Joko Ono i Džon Lenon na medeni mjesec. Dolazili su i ljudi koji su nam donosili hranu – priča Paks.
Kad pada kiša, komunci su se sklanjali pod mostove, a zimi su živjeli u napuštenim zgradama.
Rađala su se u komuni i djeca. Nije se baš znalo ko je kome otac, ali se znalo ko je majka i opet dobro.
– Nismo se svađali zbog žena, uopšte se nismo svađali, bili smo drugari – kaže Paks, kojeg mnogi smatraju prvim pravim hipikom u Jugoslaviji.
Ali, svemu dođe kraj, pa je kraj došao i komunama. Sredinom sedamdesetih hipi pokret posustaje.
– Evropa je uništila sve pokreta, pa i hipi pokret – kaže Paks.
I kad je komunama odzvonilo, ostao je u Holandiji, samo je morao da promijeni način života.
– Morao sam da izvadim ličnu kartu, iznajmim stan, registrujem firmu za izradu nakita. Tu sam ostao do 2005. godine – priča Paks.
Kad se vratio, rado je kao turistički vodič i prodavač u fri šopovima u Hrvatskoj. Išlo mu je na ruku to što je, družeći se sa hipicima i putujući naučio holandski, italijanski, engleski, njemački i francuski.
Još ranije, dok je postojala Jugoslavija, pokušao je da promijeni ime, da ne bude više Živan, nego da mu nadimak Paks, koji znači mir, postane i zvanično ime. Nisu mu dozvolili.
Kad se penzionisao, vratio se u svoju Smederevsku Palanku.
I u poznim godinama je voleo da skokne do Amsterdama, na nekoliko dana.
Kad su ga pitali šta bi poručio mladima, odgovorio je – ništa.
– Nema poruke, jer nema mogućnosti. Nema tako lijepog, uzbudljivog i bogatog života, kakav sa ja proživio – poručio je Živan Palić Paks, prvi jugoslovenski hipik.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu