Traže dogovor o većim platama, da bi, kako rekoše, „spasili Republiku Srpsku“, jer će ista šaptom pasti, zbog masovnog odlaska radnika u predjele u kojima se plata ne mora otimati, nego se, naprosto, zarađuje.
E sad, mogli bismo udariti po sindikatima i pitati gdje su dosad bili. I zašto su dopustili da kolektivno pregovaranje potone u vrtlozima tranzicione otimačine i da sindikalci izgube povjerenje u svojoj „bazi“.
I još štošta bismo mogli sindikalce pitati. Ali, realno, najlakše je udarati po najslabijem. A realno, u trouglu vlast – poslodavci – sindikati upravo su sindikati najslabija karika.
Da li je poziv na otimačinu još jedna „greška u koracima“ sindikata? Možda. Jer, pitanje je ko je u ovoj zemlji spreman za tako revolucionarne metode.
Nije problem samo u tome što smo ubijeni u pojam, isprepadani, osiromašeni i obezljuđeni. Naprosto, odavno su sociolozi ustanovili da većina ljudi na kugli zemaljskoj nisu revolucionari. Nisu ni reformatori.
Većina ljudi u 21. vijeku samo želi da pristojno živi: da ih niko ne udara po glavi i ne pravi budalama više nego što mogu podnijeti, da mogu hraniti porodice, a da se zbog toga ne moraju ponižavati, niti rmbačiti dan i noć kao robovi na galijama.
Pitali su sindikalci, licem na Prvi maj, vaskoliko radništvo: „Zar ćete otići u inostranstvo, a da ni ne pokušate da se u svojoj zemlji izborite za ono što vam zakoni garantuju?“
Hvala na pitanju, većina će otići. Jer, u ovoj zemlji zakoni nisu bog zna kakav alat za postizanje pravde. Iz mnogo razloga.
A otimačina? E, to je već ozbiljna rabota. Otimačina je udruženi poduhvat koji, često čak i po zakonu, funkcioniše decenijama. Jači otimaju od slabijih, svakodnevno. Može im se.
Uostalom, baš uoči Prvog maja, ekonomski analitičar Faruk Hadžić reče da u BiH „novac nije problem“. Problem je, kaže, raspodjela onog što imamo.
Dakle, nepravda. Otimačina!
Da li se otimačina otimačinom izbija? I da li je to jedini izlaz? Ili su, ipak, komotniji oni izlazi na graničnim prelazima?
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu