I uspio je! Dejan Vrebalov (48), poznati poljoprivrednik iz Novog Bečeja, živi novi, reklo bi se, peti život i prvi put priča o paklu s koronom i onima koji su ga otud izbavili.
– Rekli su mi da sam najmanje tri života ostavio u Kamenici pošto sam dva puta reanimiran i imao jednu sepsu – počinje priču Vrebalov, koji je, kako veli, do korone bio zdrav i prav, ali ne i vakcinisan.
Temperatura je krenula 10. oktobra minule godine. Vrlo brzo potom stiže u kovid bolnicu Novi Sad na Mišeluku, gdje pada na respirator. Tu dolazi čuvena ekipa iz Instituta za plućne bolesti Vojvodine u Sremskoj Kamenici, predvođena prof. dr Jovanom Matijaševićem, koja ga, u posljednjem pokušaju da mu spasu život, stavlja na ECMO aparat, poznatiji kao veštačka pluća. Ona rade za pacijenta dok se ljekari bore da njegova “mrtva” pluća povrate u život, prenosi Blic.
– Jedino čega se sjećam s Mišeluka jeste da mi je pozlilo, saturacija je pala na 60 i rekli su mi da će me staviti na respirator. A prvo čega se sjećam kad sam se probudio poslije, recimo, mjesec i po dana jeste divni dr Đorđe Nedeljkov, koji mi je kazao da sam u Kamenici, da sam jako težak bolesnik i da sam preživio svašta – veli Vrebalov.
“Nisam znao ko je mrtav, a ko živ”
Dok je bio uspavan, imao je halucinacije i bio u nekom paralelnom svijetu.
– Svašta mi se dešavalo, a u stvari se nije dešavalo ništa, nigde nisam mrdnuo iz kreveta. U tom sediranom stanju nagledao sam se strahota, izginuli su neki silni ljudi, nisam znao ni ko je mrtav, a ko živ. I kad se sam se oporavio, trebalo mi je vremena da proverim da li se nešto desilo ili nije – sjeća se Vrebalov.
Dva puta je bio na veštačkim plućima, a uz to, podrazumeva se, i intubiran na respiratoru.
– Prvo sam imao virusnu upalu pluća i stavljen sam na ECMO. Kad su uspjeli da je saniraju, da me odvoje od mašine i povrate, a čega se uopšte ne sjećam od silnih sedativa, dobio sam bakterijsku upalu pluća, pa sam opet morao na ECMO. Uz to sam imao i sepsu, visok pritisak, krvarenje u želucu, otkazivali su mi i bubrezi i jetra, dobijam šećer, trombociti sa 450 padaju na šest… Postao sam kost i koža. I iz te velike borbe izašli smo svi kao pobjednici – priča Vrebalov.
Dok je bio na ivici ovog i onog sveta, ostao je bez majke, koja je dugo bila teško bolesna:
– Umrla mi je majka dok sam bio na respiratoru. A i kad joj je davan pomen za 40 dana, bio sam na respiratoru.
A kada je, konačno, došao sebi i vratio se među žive, vidio je kakva ga je pošast zadesila.
– Imao sam kanilu u grlu, nisam mogao ni da jedem, pijem, pričam. Sporazumijevali smo se očima, tačno su znali šta mi u kom momentu treba. Kad mi malo pokvase usta, više mi je vrijedilo i draže mi je bilo nego da odem 10 dana na ne znam ti ja koju predivnu destinaciju – sjeća se Vrebalov.
Zahvalan je bezgranično, kako navodi, bogu, a i dr Matijaševiću, njegovom timu, svim sestrama, tehničarima, laborantima…
– Koliko puta sam zaplakao u krevetu kad se setim njih. Bez njih me ne bi bilo, kao ni mnogih drugih. To što oni rade je junaštvo, maksimalno daju sebe, unose emocije. Svi su mahom preležali koronu i vratili se na prvu liniju odbrane. Ne znam kolika su im primanja, ali, kolika god da su, mislim da ne mogu biti plaćeni za sve što čine. Dobro je što su dobili od države dosta nove opreme. Hvala im što sam živ, a hvala i mojoj djeci za sve što su činila – priča Vrebalov i dodaje:
– Pored mene je na ECMO bila i jedna djevojka iz Novog Bečeja i uspeli su da se izbore i za njen život.
Kući je ispraćen 13. decembra:
– U bolnicu sam otišao sa 80 kilograma, a izašao sa 50. Atrofirali su mi mišići, učio sam opet da hodam. Još imam neke dekubite, rane po stopalu. Ipak, povratila mi se tjelesna masa, vratio sam se u život. Već i radim, ali sa 50 odsto angažovanja.
“Bez ECMO bi sigurno preminuo”
Prof. dr Jovan Matijašević, rukovodilac Klinike za urgentnu pulmologiju Instituta i tima koji je nadaleko poznat po spasavaju života pomoću ECMO procedure, objašnjava za Kurir da je Vrebalov jedini pacijent koga su dva puta stavljali na ECMO.
– Prvi put je bio tri, a drugi pet dana na ECMO, i bio nam je jedan od najtežih pacijenata s kovidom. Još na Mišeluku smo ga stavili na ECMO, pa kada se malo stabilizovao, transportovali smo ga u Institut – kaže prof. Matijašević i pojašnjava šta je zapravo ECMO (ekstracorporeal membrane oxygenation), iliti ekstrakorporalna membranska oksigenacija:
– Kada ni respirator ne može da pomogne i kada su pluća toliko zahvaćena upalom da nema razmjene kiseonika, dakle, pacijent je došao do kraja, stavljamo ga na ECMO. Time pluća stavljamo “na odmor”, pacijent je na mehaničkoj ventilaciji (respiratoru) po tzv. rest, odnosno smanjenim parametrima, a kroz ECMO aparat prolazi sva njegova krv, u koju se ubacuje kiseonik, a izbacuje ugljen-dioksid. Poenta svega je da, dok ECMO aparat radi ono što bi radila pluća, za to vreme terapijom pokušavamo da smanjimo upalu pluća i povratimo njihovu funkciju. Svaki od ovih pacijenata bi bez ECMO sigurno preminuo, a ovako smo spasli 50 odsto njih koji su bili na njemu.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu